Posts tagged ‘градски превоз’

20/09/2010

26

Бронзани мудрац, погрбљен над новинама у свом крилу, сједи иза мене. Донација владе Јапана, народу нашем, кочи испред мене. Испеглана стотка у мојој руци пролази између плексигласа и стриптиз шипке. Носилац кариране кошуље и пуловера марке „Хвала ти бако“, баца поглед на стотку, колута очима, уздише дубоко, нишани ме кроз десну аркаду и сљепоочницу, издише полако, а тешко (Вапи у себи: „Господе, зар не видиш муке моје?“), одмахује руком и одговара:

„Ма, немам ништа ситно!“

Прије него ли врати руку на волан, катапултира палац до изнад десног рамена и не гледајући ме, не изговара: „Само ти седи“. Сједам иза степеница. Његов друг, наслоњен на стриптиз шипку гузицом и инструмент таблу ногом, наставља мало прије прекинуту причу: „А ви’ш каква су ова кола… Шта ли све људи возе данас…“

Шесто чуло ми говори да се контролори приближавају и ја смишљам коју ћу причу да им продам… „Немам… Хтио сам да купим, али он није хтио да ми прода… Ма не интересује ме уопште, то расправљај с њим… Иди бре у пичку материну, музи те паре од неког другог, мајке ти га лоповске…“

Док се гусјеница престројава испред Правног, казаљка се не миче на мјерном уређају са зеленим и жутим снопом, који бију из корјена казаљке ка ивици стакла. Мислим како не ради брзиномјер и како су те боје баш згодне, јер представљају опсјег брзина за легалну градску, односно међуградску вожњу. Али, бројеви ме буне, јер видим само 15 и 30. „Не може ваљда да развија само 30 на сат, кад макина завија овако, а ми летимо булеваром?!“

Не може. Поглед ми привлачи мјерни уређај десно од тог поквареног, јер код њега казаљка управо прелеће 80 и приближава се стотки. „Значи, обртометар је црко… има 30000 обртаја… иха!“. Мајстор пали цигару. Чекам неко вријеме, да видим дал’ му је прозор отворен… Није. Дим се шири кабином…

Прилазимо станици пред каменим здањем. Њих 4-5 у дречаво-жутим прслуцима нас чекају. Мој врли концепт, смишљан прошлог минута, се распршује свуда по сивој маси. Гутам кнедлу и мишљење о себи, као о много храбром типу, устајем и чекам врата да се отворе. Излазимо шоферов прика и ја, улази дречаво-жути тим. Дишем пуним плућима. Цурица с коњским репом пребира по ташни, док јој плавуша у дречаво-жутом прслуку показује легитимацију. Јапанац се откотрљава лагано ка заласку сунца…

Advertisements