Archive for ‘политика’

24/06/2016

Brexit

FotorCreated

„Yesterday, I wanted to ask you something about microphones and recording, but decided to postpone it for today, so I could start the message in a cool way of

„UK : UCS (uncommon sense) – 2 : 0. Keep up the good work guys“.

But then, I red the morning news

.

.

.

(a very big pause)

.

.

.

Even though I’m in Serbia,

Even though Serbia is outside the EU,

Even though EU wouldn’t be thinking of accepting anyone new in a few years to come, even without all that Brexit jazz,

Even though we’re officially trying to get there for the last 16 years,

Even though I wouldn’t even like Serbia to get there, at least not until EU becomes more fairer inside and out,

Even though two-faced UK and EU have been backing up Separatism whenever it was against Serbian and Russian interests, but fought against it whenever it was for Serbian and Russian interests,

.

.

.

I was shocked and saddened by the news. With the whole history of GB politics in mind, from Post Roman period onward… I thought you guys would be less gullible and susceptible to propaganda and that you could see through reflective shades of Separatism and spot its glowing, green, evil eyes – and vote to remain in EU.

This might not be the last referendum now, neither in UK, nor in the rest of Europe. The painstakingly slow process of healing war wounds and gluing nations of Europe, one to another into something bigger and better than each one, to prevent further wars, have common market, freedom of movement, etc., might have just stopped and might revert back to lunacy in future.

At the example of SFR Yugoslavia, we’ve all seen what happens when some constituents of a club want more air while others think tighter hug is the cure for a crisis. My only hope is that Brexit leads to rethinking within EU on what EU should be like and decides for a less centristic club. And then spreads back all over the continent. Because strength is in numbers and without it, disunited nations of Europe will be bitten, swallowed and thrown up into the mud, by the big world players, whenever they feel like.

Oh the irony, the official language of a non-EU nation might be the lingua franca of Europe. How silly all the guys in Brussels will look, if they ever dare to use it.

P.S.: Sorry for the message, you’re the only Scottish I know and I needed to vent out somewhere. We’ll talk microphones later.“

Advertisements
29/05/2011

Наше право да знамо све

Прије десетак година, Скупштинари су изгласали један закон, који подиже сарадњу наше земље с једном међународном институцијом на виши ниво. Интересантни детаљ по коме доношење закона памтим је кад је један од Скупштинара, члан опозиционе партије, која је прије избора била позициона (а и сад је), отворио себи главу на два краја, оловним зрном. У холу Скупштине.

Десетак година касније, тј. данас, Радио Милева јавља да се тушт и тма народа скупио пред Скупштином, на мирном протесту против, задње у десетогодишњем низу, акције полиције, од прије пар дана. Акције која је базирана на примјени горе поменутог закона. Тј, ту су да искажу незадовољство што Властела примјењује законе које сама донесе.

Овог пута, закон је закачио Ворху Јангмена (Warwho Youngman), једног од главних иницијатора његовог доношења. Прије пар дана, његово дугогодишње скривање од камера и фото-апарата (што уз помоћ Властеле, што без њене помоћи) је окончано – објективи су га коначно ухватили у згради Специјалног Суда, у пратњи адвоката и полицајаца, непосредно прије, већ чувене, наруџбине здјеле јагода и књига Толстојевског.

Елем, обожаваоци његових надљудских моћи – скривања камери – вечерас држе говоре, пјевају пјесме, машу заставама и тако то… пред Скупштином. Кажу људи, маса их је тамо шљегло. Од истока ка западу, простиру су се од камене Поште до туњела за Нови Град. Нисам ухватио куђе се простиру по дужини, али претпостављам да су ту неђе, од републичке до градске скупштине. На њих толико, друштво им прави још и 3000 Нинџа Корњача – надничара.

Е сад, једна од мистерија је „колико ли их је“. Неки кажу око хиљаду, неки пар хиљада, неки 50 хиљада, а неки виде чак и пола милиона (а цијелом милиону су се надали). Друга мистерија је, што протест не прате ни Јавни, ни Приватни Сервиси. Који гођ канал да обрнем – ниђе протеста. Серија, филм, музика, тенис, глатке ноге водитељкине… Свега има, само њега нема – нема протеста.

И ето, ја сад не могу да оцјеним, онако, одокативно колико је народа шљегло ту на протест. Нидабог да неки протест, концерт, књижевно вече, маратон или ко зна што организује нека друга партија или обожаваоци лика и дјела неке друге фаце, пред републичком Скупштином! Ту би било трке и фрке, оће ли Јавни Сервис или који од ова 3-4 елитна Приватна Сервиса посадит камеру на почасно мјесто, окле пуца најбољи поглед преко скупштинског платоа. Па тв комбији са сателитским антенама, па тв шатори, брифинзи, ид картице око вратова, гајтани у ушима, страни дописници, најава догађаја цијели дан, сваке вијести и сваки дневник почињу причом са скупштинског платоа, док се цијела држава и сав народ не смори од испирања мозга догађајима из главног града.

Али овако, кад нека партија није на власти и нема своју елитну тв станицу, то што она организује пред републичком Скупштином, што довлачи народ из цијеле државе аутобусима организовано, што уредно тражи дозволу од полиције за одржавање скупа и најављује исто одржавање  пар дана у јавности… то није од неког значаја за Јавни Сервис.

Наше право да знамо све.

04/04/2011

Чи’ си ти, мали?

Сједе тако чобани у капуњерицу, око огња, не проговарају, лица им забринута, чепркају оним увијеним штаповима од 2 метра ватру пред собом, мисле… До дубоко у ноћ… Муке их у’ватиле… Што ће, како ће? Торови им пуни стоке сваколике, толико је има, да су се брави почели пењат једни другима на леђа, не би ли стали унутра. Ту нема греде. Али амбари су пресушили. Зоб не капље више о’зго, а о’здо троши ли се троши… Није се радило у пољу, није се копало, није се сијало, није се жњело. Нема окле зоб амбаре да напуни. Не пада с неба, но с ознојених леђа.

Стока не зна какво је стање у амбарима, и док не зна, добро је. Чобанима. Али ако у амбарима го под осване једно јутро, биће лелека, и чобанима и стоци. Зато су тешке мисли притисле чобане наше. Не што им је жа’ стоке што ће црћ о’глади, него што ће се гладна стока помамит, па на њих, јадне, скочит’ и иђес’ их.

Један ће: „А, да им укинемо скупштински пренос? Можда се помаме мало око тога? Про’ће им који дан, грајаће једни на друге, неће ни стић ону зоб да изију..“

Други одговара: „Како да га укинемо? Без скупштине, чиме ће се занимат у слободно вријеме, што ће гледат? Како ће бистрит политику у кафану, ако није било преноса? Из новина? Ма, дај, не заебае!“

Мук неко вријеме. Чепркају ону ватру. Гледају пред собом.

Трећи ће: „Да им подјелимо опет неке акције? Прошли пут, прије онија пе-шес година су се фино акцијама забавили… иха! Бар годину дана их је држало! М?“

Други, опет: „О’чега акције, молим те? Од воде за пиће? Грацких паркова? Националних? Музеја? Галерија? Нема о’чега више. Подјелили смо све могуће, а доста им је свјеже што су се испалили прошли пут. Неће их поново мирисат…“

Мук опет. Чепркање опет. Више и нема ватре, само жар остао.

Четврти: „А, да фино, ми њих подјелимо? Мало на ове, мало на оне? Да овима првима речемо зашто су посебни и бољи од других, па онима другима да ови први лажу и да заправо нису ни посебни, ни бољи, но исти! М?“

Други: „Е, та ти није лоша. Ај сад то фино да разрадимо мало… Једнима иде једна застава, другима друга, трећима трећа.. Ш’њима ће се идентификовати лакше.. Знате, оно, кад иду на митинг, да имају чиме да машу, и у што да фиксирају поглед.. Онда, једнима једна комбинација прстију, другима друга, трећима трећа.. То, да се распознају, кад немају заставу при руци.. Што још?“

Четврти: „Сви они блеје на свом, немуштом језику и фино се разумију. Али, ако их подмажемо мало, можемо им оне ситне разлике преувеличати, а велике сличности минимизирати… Да би они сами себе касније убједили да свака група блеји на свом језику, који је различит од језика других група. И да је аутохтон. И да је први, а да су ови остали изникли из њега, или да ови остали ни нису језици, него само дијалекти првог. То ће им дат доста горива да копају очи међу собом, ко блеји којим, чији је први, јесу ли лажни ови други, итд…“

Први додаје: „То с блејањем је одлично! Требали би им их и у школе увест. Али тако да, ђе је једна група у већини, њиховој ђеци онај други језик уведемо, да имају на још нешто да се једе..“

Трећи продужава: „Кад их овако погледате, сви су исти. Исто руно, исти рогови, исто блеје, али се разликују у мозак! Напунимо им мозгове још каквим разликама… Напр. религијом.. Једнима једна, другима друга, трећима трећа.. Па да их попалимо, да једни кажу да су први, а ови други из њих изникли и да су јеретици. Па да им ови други понове исто то. А ови трећи, све заједно да их зову невјерницима. То ће их све помамит, скроз на скроз! Хахахаха!“

Задовољство се осјећа у ваздуху. Чобанима лица озарена. Креативност им се пробудила. Брејнсторминг шикља кроз уши. Не могу стић једни од других да се искажу. Надовезују се један на другог. Милина…

Први: „Онда, да им дамо и државе, да као управљају животом, свако на свом комату ливаде.“

Други ће: „Таман! То све је таман да се од једне групе направи народ! Кад имају свако свој комат ливаде, свој језик, своје заставе, своје комбинације прстију, своју вјеру, ето им и народа!… Али да их помјешамо! Ниђе да не буде један народ – једна држава. Не! Него, да тамо ђе је једна држава, ставимо већински народ и националне мањине. Та комбинација ће им мозак попит. Оне мањине ће вазда лајат на већину, причаће како их већина угњетава, како им не да на корито, не да на испашу, не да на сунце, не да у лад… А онда, ови други да им одговоре како много траже, како су мањина, како требају да прихвате ситуацију на терену, како треба да им је доста и ово леба што без мотике добијају, да само требају да муче и да пуште већину да брине о њима…“

Четврти значајно диже кажипрст: „Е, а онда да сваку групу убједимо да им зоби фали због оних других група. Као, нису биле добре нешто, па сад и ове добре не добијају зоб да ију! И што је још важније – да њихови сународници, преко плота гладују због већинске групе! Једна мала варница и сви ће се поклат међу собом! Хахахахаха!“

Трећи наставља: „Од тога има двојаке користи – ем док се кољу немају кад да једу, ем што их више душу пушти, то у онај амбар више зоби остане за оне што претекну.“

Други: „А онда, кад се сведу на разумну мјеру, ми ћемо као да их миримо и да им судимо. И да им наметнемо нове законе, по којима и мањине морају учествовати у власти. То ће им закомпликовати ситуацију додатно. Свака мањина и већина ће се подјелит на 2-3 опције. И у миру ће једни другима очи вадит и старе ране копат. А ако ли им се, нидабог, деси да се примире на неко вријеме, ми расписујемо нове изборе. Сваки избор ће их загријати по мало. Вазда ће им бит дрхтања неког. Па онда, на сваких 15 година, по референдум! О неком важном питању, индетитетском. Напр, промјена граница, спајање, раздвајање.. То грије боље но скупштина, акције и избори заједно.“

Први: „Ако ли нам промакне нека рупа у календар, од 2-3 године без избора, рушимо им споменике, вјерске објекте, тако нешто, да би се вазда једили, оптуживали међусобно и температуру вазда држали подгријаном.“

Четврти ће: „Прије или касније, доће им из гузице у вугла да су гладни, неће вјеровати својим властелама, тражиће промјене, неће им се ратоват с другима преко плота, ни с мањинама на своју ливаду… Онда организујемо ПОПИС! Кажемо им да свака нормална држава мора да се пописује с времена на вријеме, да би се виђело колко народа ђе живи, колко су стари, сироти, богати, тамо-овамо, вију-вију, да је то статистика чиста. Али, сјетиће се они старих подјела, мањина и већина, па ће запјенит једни на друге опет. Мјесец-два дана прије пописа штампају се леци, билборди, пуштају позиви на изјашњавање преко радија, телевизије, интернета, есемеса, или чега већ буде тад. Па онда већина узима познатим припадницима мањине држављанство, ћера их из земље, као све по закону (који је наравно, само већина и доњела), а неке тамо из другијех држава пушта у своју, даје им пасоше, да би се на попис уписали као већински народ. Опет ће омрзнут једни другима, па неће примјећиват празне стомаке. Па онда – прелиминарни резултати за који мјесец – ту ће бити звека. Па кад почину мало, додатни резултати за годину, па коначни за двије…“

Други закључује: „И онда избори, па референдум, па нови устав! Па нове подјеле, па нови избори.. Па све у круг!“

Ватра се угасила. Жар је постао пепео. Свиће. Нису спавали. Полако их умор стиже. Али онај лијепи умор, као кад радиш нешто, па си задовољан како си био вриједан и користан, па ти је мило и кад си уморан. Осмјеси им не с’лазе с лица. Опружише се по слами, да у’вате по један сан, прије кокота. Па ће сјутра у нове радне побједе.

Док се зоб потроши, повешће стоку у катуне, тамо ће имат што да се пасе. Кад зоби поново пресуши – Divide et impera. Формула успјеха!

Срећни нам овогодишњи пописи!