Чи’ си ти, мали?

Сједе тако чобани у капуњерицу, око огња, не проговарају, лица им забринута, чепркају оним увијеним штаповима од 2 метра ватру пред собом, мисле… До дубоко у ноћ… Муке их у’ватиле… Што ће, како ће? Торови им пуни стоке сваколике, толико је има, да су се брави почели пењат једни другима на леђа, не би ли стали унутра. Ту нема греде. Али амбари су пресушили. Зоб не капље више о’зго, а о’здо троши ли се троши… Није се радило у пољу, није се копало, није се сијало, није се жњело. Нема окле зоб амбаре да напуни. Не пада с неба, но с ознојених леђа.

Стока не зна какво је стање у амбарима, и док не зна, добро је. Чобанима. Али ако у амбарима го под осване једно јутро, биће лелека, и чобанима и стоци. Зато су тешке мисли притисле чобане наше. Не што им је жа’ стоке што ће црћ о’глади, него што ће се гладна стока помамит, па на њих, јадне, скочит’ и иђес’ их.

Један ће: „А, да им укинемо скупштински пренос? Можда се помаме мало око тога? Про’ће им који дан, грајаће једни на друге, неће ни стић ону зоб да изију..“

Други одговара: „Како да га укинемо? Без скупштине, чиме ће се занимат у слободно вријеме, што ће гледат? Како ће бистрит политику у кафану, ако није било преноса? Из новина? Ма, дај, не заебае!“

Мук неко вријеме. Чепркају ону ватру. Гледају пред собом.

Трећи ће: „Да им подјелимо опет неке акције? Прошли пут, прије онија пе-шес година су се фино акцијама забавили… иха! Бар годину дана их је држало! М?“

Други, опет: „О’чега акције, молим те? Од воде за пиће? Грацких паркова? Националних? Музеја? Галерија? Нема о’чега више. Подјелили смо све могуће, а доста им је свјеже што су се испалили прошли пут. Неће их поново мирисат…“

Мук опет. Чепркање опет. Више и нема ватре, само жар остао.

Четврти: „А, да фино, ми њих подјелимо? Мало на ове, мало на оне? Да овима првима речемо зашто су посебни и бољи од других, па онима другима да ови први лажу и да заправо нису ни посебни, ни бољи, но исти! М?“

Други: „Е, та ти није лоша. Ај сад то фино да разрадимо мало… Једнима иде једна застава, другима друга, трећима трећа.. Ш’њима ће се идентификовати лакше.. Знате, оно, кад иду на митинг, да имају чиме да машу, и у што да фиксирају поглед.. Онда, једнима једна комбинација прстију, другима друга, трећима трећа.. То, да се распознају, кад немају заставу при руци.. Што још?“

Четврти: „Сви они блеје на свом, немуштом језику и фино се разумију. Али, ако их подмажемо мало, можемо им оне ситне разлике преувеличати, а велике сличности минимизирати… Да би они сами себе касније убједили да свака група блеји на свом језику, који је различит од језика других група. И да је аутохтон. И да је први, а да су ови остали изникли из њега, или да ови остали ни нису језици, него само дијалекти првог. То ће им дат доста горива да копају очи међу собом, ко блеји којим, чији је први, јесу ли лажни ови други, итд…“

Први додаје: „То с блејањем је одлично! Требали би им их и у школе увест. Али тако да, ђе је једна група у већини, њиховој ђеци онај други језик уведемо, да имају на још нешто да се једе..“

Трећи продужава: „Кад их овако погледате, сви су исти. Исто руно, исти рогови, исто блеје, али се разликују у мозак! Напунимо им мозгове још каквим разликама… Напр. религијом.. Једнима једна, другима друга, трећима трећа.. Па да их попалимо, да једни кажу да су први, а ови други из њих изникли и да су јеретици. Па да им ови други понове исто то. А ови трећи, све заједно да их зову невјерницима. То ће их све помамит, скроз на скроз! Хахахаха!“

Задовољство се осјећа у ваздуху. Чобанима лица озарена. Креативност им се пробудила. Брејнсторминг шикља кроз уши. Не могу стић једни од других да се искажу. Надовезују се један на другог. Милина…

Први: „Онда, да им дамо и државе, да као управљају животом, свако на свом комату ливаде.“

Други ће: „Таман! То све је таман да се од једне групе направи народ! Кад имају свако свој комат ливаде, свој језик, своје заставе, своје комбинације прстију, своју вјеру, ето им и народа!… Али да их помјешамо! Ниђе да не буде један народ – једна држава. Не! Него, да тамо ђе је једна држава, ставимо већински народ и националне мањине. Та комбинација ће им мозак попит. Оне мањине ће вазда лајат на већину, причаће како их већина угњетава, како им не да на корито, не да на испашу, не да на сунце, не да у лад… А онда, ови други да им одговоре како много траже, како су мањина, како требају да прихвате ситуацију на терену, како треба да им је доста и ово леба што без мотике добијају, да само требају да муче и да пуште већину да брине о њима…“

Четврти значајно диже кажипрст: „Е, а онда да сваку групу убједимо да им зоби фали због оних других група. Као, нису биле добре нешто, па сад и ове добре не добијају зоб да ију! И што је још важније – да њихови сународници, преко плота гладују због већинске групе! Једна мала варница и сви ће се поклат међу собом! Хахахахаха!“

Трећи наставља: „Од тога има двојаке користи – ем док се кољу немају кад да једу, ем што их више душу пушти, то у онај амбар више зоби остане за оне што претекну.“

Други: „А онда, кад се сведу на разумну мјеру, ми ћемо као да их миримо и да им судимо. И да им наметнемо нове законе, по којима и мањине морају учествовати у власти. То ће им закомпликовати ситуацију додатно. Свака мањина и већина ће се подјелит на 2-3 опције. И у миру ће једни другима очи вадит и старе ране копат. А ако ли им се, нидабог, деси да се примире на неко вријеме, ми расписујемо нове изборе. Сваки избор ће их загријати по мало. Вазда ће им бит дрхтања неког. Па онда, на сваких 15 година, по референдум! О неком важном питању, индетитетском. Напр, промјена граница, спајање, раздвајање.. То грије боље но скупштина, акције и избори заједно.“

Први: „Ако ли нам промакне нека рупа у календар, од 2-3 године без избора, рушимо им споменике, вјерске објекте, тако нешто, да би се вазда једили, оптуживали међусобно и температуру вазда држали подгријаном.“

Четврти ће: „Прије или касније, доће им из гузице у вугла да су гладни, неће вјеровати својим властелама, тражиће промјене, неће им се ратоват с другима преко плота, ни с мањинама на своју ливаду… Онда организујемо ПОПИС! Кажемо им да свака нормална држава мора да се пописује с времена на вријеме, да би се виђело колко народа ђе живи, колко су стари, сироти, богати, тамо-овамо, вију-вију, да је то статистика чиста. Али, сјетиће се они старих подјела, мањина и већина, па ће запјенит једни на друге опет. Мјесец-два дана прије пописа штампају се леци, билборди, пуштају позиви на изјашњавање преко радија, телевизије, интернета, есемеса, или чега већ буде тад. Па онда већина узима познатим припадницима мањине држављанство, ћера их из земље, као све по закону (који је наравно, само већина и доњела), а неке тамо из другијех држава пушта у своју, даје им пасоше, да би се на попис уписали као већински народ. Опет ће омрзнут једни другима, па неће примјећиват празне стомаке. Па онда – прелиминарни резултати за који мјесец – ту ће бити звека. Па кад почину мало, додатни резултати за годину, па коначни за двије…“

Други закључује: „И онда избори, па референдум, па нови устав! Па нове подјеле, па нови избори.. Па све у круг!“

Ватра се угасила. Жар је постао пепео. Свиће. Нису спавали. Полако их умор стиже. Али онај лијепи умор, као кад радиш нешто, па си задовољан како си био вриједан и користан, па ти је мило и кад си уморан. Осмјеси им не с’лазе с лица. Опружише се по слами, да у’вате по један сан, прије кокота. Па ће сјутра у нове радне побједе.

Док се зоб потроши, повешће стоку у катуне, тамо ће имат што да се пасе. Кад зоби поново пресуши – Divide et impera. Формула успјеха!

Срећни нам овогодишњи пописи!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: