Крај свијета

Сједим ја тако јутрос за столом, сам, доручкујем и размишљам нешто. На стољњаку су: бијели хлеб од јуче, пола киселе павлаке и пршут. Салате без. Врло оригинално. И док ме тв едукује о свјетлосним годинама, ширењу космоса и warp погону, не знам одакле, на ум ми пада анегдота о неким Јенкијима…

Елем, свратили однекуд Јенкији у Мостово, код пријатељице која ту живи већ неко вријеме. Води их она по граду, показује им паркове, зграде, мостове, људе на улици, итд. Кад су се нашетали и огладњели, одведе их у Калдрмасту улицу, у ресторан домаће кухиње, да сасвим упију мјесто, културу, обичаје, тако што ће пробати наше гурманлуке.

Е сад, ту једна из групе, поче да се устручава мало, видјевши храну на сусједном столу и изјави да је Вегетаријанка, баш кад је конобар наилазио. Пошто су сви остали изабрали по нешто меснато, а она остала задња, домаћа Амерка објасни конобару ситуацију са месонеједом, па га замоли да дотичној нешто препоручи из менија. Конобар одговара, збуњено, а искрено: „Па, имамо пилетину“.

И тако, док вадим пршут из вакуум паковања, размишљам зашто би неко хтио да се лишава прасетине, тј. меса уопште. Ваљда јер им је жао јадних животињица. Поистовјете се са жртвом. Замишљају како то изгледа бити прасе пред Божић. Филозофирати о томе „има ли живота послије Божића“.  И онда, пред крај поста, осјећати неку страшну језу.

Старији прасци млађима препричавају да се управо ближи година од кад им је газда убио брата. Газда и пар рођака тако ушли у шталу, узели игле за хеклање и забадају их прасцима у дупета. Мјере колко има сала преко меса. Кад се прасе штрецне – игла је у месо убола. Онај прасац који се најкасније штрецнуо, тај има највише сала, најслађи је и он се одваја. Двојица га придржавају, а трећи замахује мацолом, па по сред чела прасету. Пљас! – Гроинк! „Држ га! Не дај му да се рита!“ Пљас! Пљас! Кврц!

Прасенце више не проговара, али цијела штала лелече за њим. Очи им сузне, ноге им се тресу, ричу и наричу, надају се да они нису следећи. Газда им веже батицу за задње ноге и вуче га кроз блато, напоље, у двориште. Подигну прасенце ланцима и чекрцима, и кукама закаче за крушку. Принесу велики лавор вреле воде и спирају блато с њега, па га брију жилетом (није лијепо кад налетиш на црну спржену згужвану длаку док мусавиш кожурицу, зар не?)

Док прасенце у коми виси, искусни месар-аматер му једним резом „спаја“ оба увета, преко грла. Штрц, штрц, пљуц, пљуц… Врела крв липта низ браду и преко њушке цури у лавор. Кад су га коначно исцједили, забадају му нож између ките и пупка и једним резом киту спајају с вратом. Навлаче хируршке рукавице, ваде нејестиве органе и бацају их у ону локву крви у лавору. Црне, дебеле муве се госте на њима…

Јел довољно гадна сцена? Па, оно, као јесте. Кад сам био мали, то сам гледао пар пута и још помагао у шурењу и депилацији, тако да такву сцену не зовем „монструозним злочином“ већ дијелом живота, односно смрти. Као клинцу, то ми је било интересантно. Више сам о прасићима научио тако него читајући уџбеник биологије.

Назад на тему… Али, ето, скроз разумијем онога коме је то гадно. И ко сматра да је свиљокољ уствари „криптија“. И ко се због тога одлучио да прескаче меснате оброке. Јер води се идејом „Ако ја и други вегетаријанци не купујемо месо, онда ми нећемо бити одговорни за мучну смрт прасића/јагњића/јарића. Наш циљ треба бити преобраћење месоједа у вегетаријанце. Тиха вода брег рони! Мало по мало, стрпљивим радом, проширићемо видике тих варвара (као што су их педери проширили Западњацима). Победићемо у рату за њихова срца и умове! Више неће бити свињокоља! Животињице ће бити коначно слободне! Ура! Ура! Ура!“

И ту њихова памет, изгледа, престаје. A ево и зашто – замислимо да влажни снови ватрених вегетаријанаца постају стварност. Све више и више људи престаје да једе пршут. Све више и више пршута остаје у фрижидерима самопослуга, чекајући истек рока трајања. Све више и више самопослуга баца тај пршут сиротињи. Све мање и мање пршута наручују следећи пут. Све више и више косе остаје у шакама шефова месних индустрија, због све мање и мање потражње пршута. Све мање и мање свиња и прасића те месне индустрије наручују од наших сељака и великих фармера. Све више и више фармера чупа своје косе јер не зна шта ће са толиким прасцима да ради, кад их нико не купује.

Одлучују да им је скупо држање свих тих свиња, па половину кољу и мало поклањају сиротињи, мало бјелоглавим суповима, а другу половину пуштају у шуме, да се сналазе саме. Сељаци, који имају само по пар свиња, немају толики трошак, па пошто не могу другима да их продају, дио поклањају родбини, а дио сами једу. Ал’ како све већи и већи дио урбане родбине постају вегетаријанци, и сељаци полако почињу да осјећају ефекте кризе и премишљају се да батале вишемиленијумско народно занимање, па да узгајају само кукуруз. Коначно, једног дана, свиње више нико не држи у шталама. Такође, нико није луд ни краве да држи – много троше да би се само млијеко музло (кожу више нико не купује, јер се веги-лоби изборио да драње коже буде законом забрањено). Не држе се ни кокошке, у суровим и нехуманим кавезима, јер је узимање јаја исто што и данак у крви, отимање дјеце од родитеља.

И тако, крај домаћим животињама дође. Чак и кућним љубимцима. Јер свако живо биће је рођено слободно и треба да ужива у слободи, а не с ланцем око врата, као роб неки, да забавља своје варварске господаре – људе. И тако, послије година и деценија и можда вјекова борби, Вегетаријанци су искорјенили људски ген за доминацијом над другим људима и животињама. Данашњи Вегетаријанци су били пионири, с великом визијом, који су својом жртвом погурали незаустављиви точак историје, који је резултирао коначном побједом хуманости над варваризмом и ретроградним обичајима. Коначно, људи престају да називају сами себе „људима“, већ, „вегетаријанцима“ или скраћено „вегијима“. Али ни вегији не би били то што јесу, да не теже нечему бољем, тако да је следећи степен развоја који желе достићи – звати се, с разлогом, Вулканцима!

И то је све лијепо, док се не пробуде. Јер онда, можда неки од њих скокне до напр. Википедије и прочита да на овој планети тренутно живи преко 900 милиона свиња у шталама. И без читања текстова о другим домаћим животињама, може се претпоставити да од сваке врсте има по 900 милиона (мало више кокошки, мало мање коња, одокативно све се сведе на по 900 милиона). И да, ако би људи постали вегији преко ноћи, све те милијарде домаћих животиња би ишчезле.

Неке би појели људи, неке друге звијери, неке би кола згазила, неке шинтери побили, ако насрћу на људе. У међувремену би се намножили вуци и међеди, као и лешинари. Па би онда људи имали проблема и с њима, док год ти предатори не поједу сву стоку и живину, јер људи сами не смију да их лове, јер је то такође варварски чин, веги-законом забрањен. Сви они сељаци и фармери би драстично осиромашили, не би имали пара ни да купују сјеме за кукуруз или коју другу биљку, а камоли да је узгајају, од уста одвајају и носе на пјацу, другима да продају. И онда би се 10 милијарди Вегетаријанаца нашло у гадном срању, јер, ем не смију/не желе/не знају месо да једу, ем житарице и воће долази у мањим количинама, а кошта више.

Онда би људи коначно напустили села и градове и кренули у шуме, да једу корјење и лишће, и у поља, да пасу траву. Пола људи би помрло једући оно што не треба, а пола би међеди, вукови, лавови и тигрови растргли. И ту би нам био свима крај. И домаћим животињама, и кућним љубимцима и људима-вегијима-вулканцима. И не само то, већ и милијарде и милијарде људских беба, прасића, јарића, јагњића, пилића, кучића, мачића… никада не би угледало свијетло дана, јер им не би било родитеља да их роде и подигну.

Схватате ли размјере тог абортуса? Јесте ли свјесни колики је то геноцид? Холокауст дође као дјечја игра спрам тога… Толико малих слатких створова да се никад не насмије или не заплаче… Да никад не прохода, не мази се с мајком, не прави куле у пијеску са вршњацима… И то све јер су се неки људи развили у млакоње, у преосјетљиве индивидуе, без додира са реалношћу, без додира с правим животом. И који би свој уврнути поглед на свијет да прогласе нечим нормалним и да нас остале просвјетле, те да и ми постанемо као они.

Не схватате наравоученије? Ако волите животињице – једите их!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: