Archive for јануар, 2010

09/01/2010

Градска ношња

Патике

Не сјећам се првих. Знам да на свим сликама из предшколског узраста носим ципеле, цокуле, чизме, иако се не сјећам ношења истих. Због тих слика се некад моја машта поиграва са сјећањима, па замишљам да се сјећам трчања у ципелама, вожења бицикла, пентрања по дрвећу у парку…

Али сјећам се „овјеравања“ нових патика у школи. Кад друг запази промјену, каже: „Оооо, ко нам се поновио! Ај да ти честитам!“ и ја поносно коракнем ка њему, пета на земљи, врх патике у ваздуху. И он шутне један ђон, па други. Да га овјери. Нешто, као да поткује коња. То виде и остали, па се и они изређају. Неки прикривају љубомору, правећи се важни, па шутну из све снаге, уз обавезан осмјех. А мени све једно, топлина у грудима. Мени и свакоме ко се поновио.

Џоова мајка је била из Швабије. То би значило, више статусних симбола, него да је имао неког гастарбајтера за рођака. Мада, Џо се никад није истицао. Било му је чудно што баш толико загледамо у његову обућу. Шпиц једних његових патика је био обложен металном плочицом, чији је облик пратио облик врха патике. Нешто је било и угравирано. Поента је – он је био брзи голгетер, а ја и још пар храбрих одбрана. Он је имао метални шпиц, а ми мршаве ноге. Такође, нико се није тукао са њим. Онда, имао је неке што се везују на дугме/точкић. Кад притисне дугме на језичку, пертле се скроз затегну. Ако окреће точкић, сам одређује колико ће да буду стегнуте. Нешто као dim light.

Мислим да у врх перверзија, које сам ја обувао спадају 2 врсте Најки. Једне су биле неких метално сивих боја. Обична патика, али чудан крој. Некако подсјећа на „панцир од алки“ што су носили средњовјековни ратници. На бушљикаву крљушт. На сито и решето, исполирано и углачано да се сјаји, а изливено у облику патике. То што су, с ове тачке гледишта, биле кич није много битно. Џо их је имао. Али тек послије мене. Значи, он је мене копирао. А ја сам био баја.

Друга врста су биле оне, бијеле AIRMax, са неком црвеном лампицом у ђону. Њих сам носио прије ових ко у Џоа. Тад сам баш био клинац. Најбољи друг и ја, изађемо на корзо и чекамо да нестане струја. Рестрикције, љета 90 и неког. Сад нас видиш – сад нас не видиш. Али, зато наше патике трепћу, као очи Терминаторове! Која радост!

Остале патике су биле скроз обичне. Браон, бијеле, црне. Старке никад нисам волио, јер су увјек смрђеле на нешто… ваљда на лијепак. Некад сам био лојалан Рибоку, некад Најкама, а некад Адидасу. Основну сам завршио, а средњу почео у браон Рибоку. Трајале су 3 године, прије него што су трошене само за фудбал.

Прије пар мјесеци сам схватио да морам да купим нове патике, јер оне Скечерс имају раван и плитак ђон, па ми убијају вољу за километарским шетњама, поготово по калдрми. А и почеле су да се рашивају са стране. И обилазио сам све бутике по Мостову, најмање пар пута. Поготово оне у центру. Њих сам скоро сваки дан обилазио. Продавачице су могле мислити и да планирам да их опљачкам, колико често улазим и као гледам нешто, а ништа не испробавам.

А о чему се заправо радило? Тражио сам патике с већим ђоном, од оног у Скечерс. Због ергономије, удобности. Погледам Најке – то више нису спортске патике. То су патике, које ако носите, имате став! О нечему. Оне говоре да сте екстровертни, да имате пара које волите да потрошите на показивање. Хм… Пума? Имате нездраво уско стопало и волите патике крхког квалитета, које су, чак и да су довољно широке – неудобне. Нема јасучића унутра. А и плитке су, а стиже јесен, дуњо моја. Адидас? Не сјећам се. Мислим да су држали само профи спортске патике. И тако… док једног дана, тражећи патике, не згазих у барицу, те сквасих чарапу, кроз ону рупу, на рубу патике. Онда сам се сморио и отишо право у неку мјешовиту, спортску продавницу и купио прве које су ми одговарале уз ногу, а нису носиле „став“ и „животни стил“ уз себе. Бијеле Рибок КласикOr so I believed…

Гардероба

Кроз многе фазе сам пролазио: шумар – шумске, природне боје одјеће; ђетић – све варијанте плаве, црне и бијеле боје, њихове међусобне комбинације, комбинације са другим мушким бојама, итд.; бизнисмен – било којa бојa, само док је црна.

А и стилови су били разни. Предшколских се не сјећам, тј. не знам да ли је то облачење стил и има ли назив. Али, првих школских журки се сјећам. Требало је да изгледамо кул. Тексас доље, тегет кошуља горе и бушљикаво-метално-црни кожни каиш у средини! По дану мајице са крагном, раскопчане кариране кошуље са мајицом испод, обавезне Ленонке за сунце, итд.

Онда су ишле спортске варијанте. Углавном шушкаве и памучне тренерке, дуксеви, мајице… Па онда огромна рупа у меморији, све до пред крај основне, до куповине сателитске антене. Као данас интернет, тад је антена била извор нових знања. Та антена или то вријеме је изњедрило Мостовљанина репера, иако није знао да је репер. Тј. били су то пар бројева већи дуксеви, с капуљачом по могућству, веће мајице, џепарице – веће панталоне, наборане, па са пуно џепова, око кољена, код глежњева, мулти-практик роба. Urban-Camo џепарице су ми биле врх листе жеља.

Кроз средњу сам се опет вратио на спортски стил – тренерке, мајице, шорцеви, скроз опуштена варијанта, без xxl робе и џепарица. Само би се увече, о изласцима и рођенданима обукле фармерке и друга пеглајућа роба. И тако до краја школе, кад су почињале неке свадбе, матурске вечери, много озбиљнији изласци, импресионирање цурица озбиљношћу и зрелошћу, те су на ред дошла и одијела, са све јелецима, манжетнама и кремама за ципеле.

Тако је почео и факс. Велики, нови град. Пријестоница, центар образовања, културе, администрације, економије, трачева и свега осталог. Мостово. А у њему ја – новајлија, дођош. Висок, црнокос, мало озбиљнијег облачења, са смислом за хумор, егзотичним акцентом и наречјем, to die for. Није баш било умирања, али је било чежљивих погледа и дубоких уздаха. И још много тога, што није тема ове приче. Све док не схватих какав сам факс уписао, како се други студенти односе према њему, профсорима, колегама… Нешто скроз ново, незамисливо на бившој адреси, гдје су професори лично знали родитеље, сретали их сваки дан, итд. Елем, тад је ергономичност завапила и опет су се одазвале комотне тренерке, дебели дуксеви и патике што више не личе на ципеле. Old skool. Спортски стил. Or so I believed…

Повратак у срећну младост?

Мода се врти у циклусима. Неке ствари што су сад demode, за коју деценију ће опет бити in. Тако и ова моја мода, повратила се из нафталина. Искрено, њу највише волим. Ову моју, спортско-комотну (можда ћу за пар година вољети скроз другу). Што чоек да носи кошуљу и петља се са дугмићима, кад може да има дукс са шлицом? Што да носи фармерке које му жуљају понос (поготово ако је обдарен) док иде уз степенице, док трчи за бусом, прескаче керове и њихове трагове по парковима, повлаче се кад сједа, морају да се пеглају, кад има природни памук који прати његово тијело? Што капут кад може јакну с капуљачом, од материјала који се не хаба, са 100 џепова, итд.?

Реторичка питања, наравно. Има нас разних, разно нам и одговара. Свако има своју casual варијанту, моја је ова, спортско-комотна. Ова што буди фина сјећања, на безбрижно дјетињство, истраживање комшилука, града, прве љубави, такмичења… Or only I believed so…

Али, авај! Локал патриоте, душебрижници, активисти, ангажовани медији, објективни блогери, модне жртве и неки други нас уче нечему другом. Њих то подсјећа на 90е! На хиперинфлацију, девизе-девизе, гориво из дволитарских флаша, опасне момке, врућ асфалт, тугу и муку њихове ране младости. Они праве групе на Фејсбуку у којима едукују млађе генерације зашто је лоше облачити се тако. У блоговима кажу да се сваки момак у памучној тренерци и ђоном између ногу и асфалта зове Дарко, а његова цурица Сања. Да сви такви имају пит була, тетоваже, кратко су ошишани и навијају за Рад. Или о великим вјерским празницима и народним скуповима присуствују свечаностима, машу заставама, пјевају химне, љубе руке свештеницима. А ако и не раде све те срамне ствари, убрзо ће почети, па их што прије треба вратити на прави пут.

Дакле, ако ја по овој зими обучем нешто спортски-комотно, држим руке у џеповима и натучем вунену капу или капуљачу на главу, бакице требају да бјеже на другу страну улице, дамице да се згражавају и грчевито држе своје ташнице док не прођем, а чувари јавног реда и мира да мене првог легитимишу? Јер ја сам наопаки продукт злог сјемена 90их? Реторичка питања, наравно. Знам и ја да су власници ове гардеробе некад били они што пикају фудбал у дворишту, а сад су (махом?) они што пикају навијаче другог тима око стадиона, каменују аутобусе, пале амбасаде, добацују се секс луткама по трибинама, итд.

Али мука ми је осјећаја кривице, који се буди у мени, од стрелица из очију људи који не стоје ак’ и мало на брду, који не виде даље од своје мржње,  који мисле да су 90е само нешто лоше, чега се само треба стиђети и што никако не може да буди и лијепе успомене!

Ознаке: ,