Недавно сам купио стан. За себе. Мало је већи него што ми треба, али вишак се односи углавном на ходник, дневну собу и нефункционалну терасу. А није коштао много. Чак ни са овим вишком квадрата.
На стратешки важној локацији је. Не далеко и не близу Булевара Буке. Не далеко, јер ми је часком, ту, пјешке око блока зграда. А Булевар је добро повезан са остатком града, а и сам је пун свега што ми треба. Трафике, дућани, мјењачнице, пекаре, бус станица, итд. Не близу, јер чувену буку, гужву и миомирисе зауставља тај блок зграда.
А и остатак мог новог краја је супер. Једносмјерне улице, са својим манама и врлинама, продавница на углу, пекара на углу, прање кола мало даље, пијаца 5-6 минута шетње даље. Сви ти кажу: „Добар дан, комшија“. Фини неки људи. О.Ш. близу, пуно клинаца ујутру, њихових мама и тата, бака и дека… Чак и неки главешина живи ту у крају, само не знам који. Кажу, патрола прође пар пута дневно. Makes you feel safe.
И улица је некако интимна. Мирна, иако је тако близу центра. 2 кола не могу да се мимоиђу, не зато што комшије паркирају кола на сваком слободном квадратном милиметру улице и тротоара, ни зато што неки пуштају живу ограду да расте и ван њиховог плаца, ни зато што скупљачи секундарних сировина дижу и шахтове, већ зато што је уска, а тротоар висок. А око ње – историјска читанка. Сви архитектонски правци прошлог и овог вијека. Приватне куће предратне господе са анђелима и Амазонкама у крову, предратне стамбене зграде њихових слугу, послијератне soulless четвртасте зграде надимљених фасада, црвени блокови зграда из златних осамдесетих, нелегална градња и надоградња деведесетих, мермер и лим ових година.
Моја је ова задња варијанта. Ганц нова. Тешка стакло-челик врата, интерфон, ограда, украсно освјетљење, жардињере, security чикица отвара гараже, бешумни лифт… И комшије ко из америчког филма – не знаш их. Иако је зграда већ усељена, сви сандучићи се празне и пуне писмима устаљеним ритмом, кола се редовно ротирају у гаражи, угледао сам само једну бакицу с првог што баца смеће, шета чиваву и вуче торбу с пијаце. А и комшију с мог спрата, који… ето, само улази или излази. На „здраво – здраво“ смо.
И ту почиње моје мало царство. Не мало зато што сам скроман, или што хоћу да прикријем квадратуру, већ зато што нема ни пола намјештаја који један стан обично има. У спаваћој соби само кревет, у радној, купатилу и кухињи ништа, у трпезарији сточић, а у дневној двосјед. И то је све. Нема тв-а, комода, кухиње, ормана, радног стола и столице, итд. Чак и нећу становати тамо, док га не попуним.
То, свеједно не смета онима из Инфостана да ми узму неколико хиљада динара мјесечно. А још мање смета Јавном Сервису што немам тв. И што га нећу имати ни првих пар мјесеци од усељења, јер ми је зид гдје тв треба да стоји много удаљен од зида гдје је паркиран двосјед. Па, ако нећу да гледам тв двогледом, онда морам да узмем неки шифоњерских димензија, што ће да кошта још више од оног обичних димензија, који иначе не гледам. Јер учим, радим, сурфујем. Тв сам превазишао. Досадио ми је. Али свеједно, планирам и њега да купим, да попуним стан скроз. Па и гости ће да долазе, па да им не буде досадно. Али да сад, пар мјесеци прије него упалим тв, плаћам претплату за гледање неког канала, коју ћу такође да плаћам кроз кабловску телевизију… звучи сумануто. Звучи као крађа.
Али добро, ако је такав закон, мора се поштовати. За веће добро макар. За плате радницима те телевизије. За плату директору исте. Јер то је ипак Јавни Сервис – у преводу на нашки – нешто што нам је на услузи, испуњава жеље; програмска шема по нашим жељама.
Yeah, right… Ајмо редом: Да Можда Не, Упитник, Кључ – о чему се ту ради? Овако летимично, са сајта Јавног Сервиса Европске Нам Државе, ту имамо по једну природно или не плаву водитељку, по 3-4 госта, по један естетски врло смислен студио око њих и по неку друштвено-политичку тему. Talk-show. Забава за масе. Хлеба и игара. Или двапут игара. Свеједно, то су 3 емисије које могу да стану у једну. Али онда би било досадно ваљда? Једна те иста емисија, једна те иста плавуша, сваки други дан. Зато имамо 3.
Сведок? Respect за водитеља. Сталожени и успављујући глас. Нико не пада у ватру. Нико не млати ногама, нит се зноји, нит подиже тон. Можда зато што гости већ знају сва питања која ће им поставити. Небитно. Тема – политички интервју. Формат један на један. Може да прође.
Шареница? Укуси су различити. Разумијем тај формат. Народно весеље. Упознавање народа са земљом. Али зар баш мора онолико сељачки да изгледа? Питамо ли се ми којима се то не свиђа ишта? И мора ли он да носи одијела неког вишег од њега? Немате кројача тамо? И мора ли ама баш сваку жену да одмјери од главе до пете и да се искези као вук на Црвенкапу? Братеее!
Најгледанија серија. Серија са рекордном гледаношћу. Нај-нешто тамо серија. Let me guess…. Бољи живот? Алооо! Колико пута серијом снимљеном прије 30 година бисте мозак да ми испирате? Шурда? Камионџије? Мој рођак са села учествује у греху њене мајке, док рањеног орла горким плодовима хране сељаци, а баба се чешља? Братеее.
Ја напримјер, волим историју, географију, животиње, биљке, рели трке, фудбал, кошарку, добре филмове, још бољу музику… И то све нешто слабо налазим на Јавном нам Сервису. Није да нема, али је у траговима. И јес да не може да понуди као уско специјализовани канали, типа History, Explorer, NG, EuroSport, Film, Metropolis итд. Али можда може мало боље да проба?
А сад – рекламе. У сред утакмице, филма, најгледаније серије, ток шоуа, чак и Дневника. Рекламе које трају по 15 минута. Које се понављају пар пута током емисије. Које су, кол’ко знам забрањене док трају филмови на HRT, а сведене на 3 пута по 5 минута максимално на ЦГ каналима. Авај… Нећете флеку женским данима? Користите наш уложак. Хоћете да скинете флеку, ал’ не и боју? Ево вениш! Каменац, рђа? Мистер Тамо Неки стиже у помоћ. Идете самопослугом, на свим рафовима је хемијски производ исте марке, а ви имате озбиљну фацу и као не знате који да купите? No worries, ту је наш радник, у ружичастом одијелу, увјек спреман да вам помогне у избору и скине бригу с лица. Није све једно, јер мушкарци знају зашто си лав! OMG!
Наградно питање: Зашто телевизије имају рекламе у својим програмима? Па, да би се финансирале, наравно. И зашто ја онда да плаћам претплату Јавном Сервису, коју такође плаћам кроз рачун за кабловску (такође, гледао ишта с те кабловске, не гледао – исто плаћам), који не гледам због такве програмске шеме, поред којег не гледам ни било шта друго, јер и немам тв у кући?! By the way, Ј.С. цјени да само за њега требам да платим отприлике исто као и за 70так других канала (укључујући и Ј.С.) које добијам каблом.
И на шта ово личи? Мени, на организовани криминал, чији чланови сједе у Скупштини, у Влади, у РРА, у тужилаштву, полицији, итд. Ова криминална група је познатија у јавности као „Држава“.
У међувремену, ако нисте знали, ових дана се одиграва правна битка за Јужну нам Покрајину. Одиграва се на терену међународног суда правде (мсп). С једне стране смо ми и наши навијачи, с друге стране су они, њихови навијачи и њихове 3 тв станице, које не плаћајући мсп-у ништа (јер је бесплатно), преносе снимке са терена. „Јер њима је то важно“. Пошто је то нама колијевка државе, мјесто са ког смо потекли, дигли манастире и цркве, топили земљу крвљу, сузама и знојем, развијали своју културу, остављали траг да смо баш ми ту били, а не неко други, за коју смо страдали, страдамо и страдаћемо… ми не преносимо. Јер нама изгледа није важно. Или нам је прескуп тај бесплатни сигнал. Или не можемо да га уклопимо у тв програм. Или то не спада у мирну борбу, легитимним средствима за правду. Борбу за међународно право. Борбу за наслеђе које су нам оставили преци, који су жртвовали своје животе, 14-15 вјекова колико их историја познаје, за нас. Амин.
П.С.: Овако то ради прва државна радио-тв станица. Ово је организовани криминал. А овдје има нешто детаљније о нашој борби за нашу ствар.
Мостовљанин 